Pre tačno tri godine, nagovoren od strane svoje bolje polovine, odradio sam prvi trkački trening. Mrzovoljno sam istrčao tih kilometar i nešto, bilo je hladno, nervirala me je, iz samo meni znanog razloga, velika i vesela grupa početnika kojoj sam pripadao, te sam sa dušom u nosu jedva dočekao da odem kući, legnem i zaboravim to celo iskustvo.
Pre oko mesec dana istrčao sam svoj prvi maraton. Kroz cilj ljubljanskog maratona prošao sam sa solidnom rezervom snage, onako kako sam i želeo. Usput mi je vetar u leđa davala podrška publike duž skoro cele trase, a na stazi sam sreo više svojih „saboraca“ iz kluba i trkačke zajednice sa kojima sam u prethodne tri godine podelio hiljade kilometara i odrao mnogo đonova. Sa jednim drugarom, kome je to takođe bio prvi maraton, istrčao sam poslednjih šest kilometara trke. U cilj smo ušli uzdignutih ruku, neponovljiv trenutak slave i pobede koji je bio samo naš. Izgrlili smo se preplavljeni osećajem jedinstvenog postignuća i trijumfa, iz našeg ugla jedino uporedivim sa uspehom prve ekspedicije na Mont Everest 1953, kada su se Edmund Hillari i Tenzing Norgaj sigurno slično radovali. Noge su bolele, sve je bolelo ali posle pada ove granice duge 42 kilometara i 195 metara ništa više nije delovalo nemoguće. Život je bio lep.
Ispod mojih stopala možda nije bio najviši vrh Himalaja, ali je ležalo blizu pet hiljada pretrčanih kilometara, petnaestak polumaratona, trke na 5 i 10 kilometara, treninzi u cik zore kako bi se izbegle julske vrućine, trčanje po zaleđenim stazama Ade i debelom minusu, podrška ekipe, usponi, posrtanja, padovi, dileme da li ja to mogu, grčevi… ali nikada odustajanje.
Jer sve ide iz glave, tu se krije moć koja prevazilazi telesnu snagu kada se priđe naizgled nepremostivoj ličnoj granici izdržljivosti. Upravo mi je bavljenje trčanjem pomoglo da to otkrijem, kao i činjenicu da je naš organizam zaista ništa drugo do novog hardvera čiji je softver poslednji put ažuriran pre više od pedeset hiljada godina. Kasni paleolit obitava u svima nama, uspavan civilizacijom, omamljen sjajem supermarketa u kojima zadovoljavamo dnevne potrebe za hranom, zagrejanim stanovima u kojima se premeštamo od ekrana do ekrana, ne osvrćući se za vremenom koje čini 99,5 % trajanja naše vrste kada smo bili lovci i gospodari ravnica.
Born to run
Svaka istrčana dužina od preko deset kilometara je svedočanstvo tome, jer se upravo tada javlja tzv. “Runner’s high“ – prijatna euforija i osećaj radosti izazvani lučenjem hormona zadovoljstva, što je ništa drugo do buđenje praiskonskog lovca kome je ovaj mehanizam pomagao da prevaziđe umor izazvan gonjenjem plena. Čak i samo trčanje u grupi izaziva hormonski odgovor koji olakšava trening i popravlja raspoloženje. Lično posebno uživam u trčanju na velikim, otvorenim prostorima. Bilo da su to sredine bulevara zatvorenih za polumaratone ili deonice u prirodi van grada u kojima se održava trka, otkrio sam da uživam u toj naizgled neograničenoj slobodi oko sebe na jedan poseban način, kao probuđen iz dugog sna, prenut iz letargije.
Trčanje je bazičan i verovatno najinkluzivniji sport. Amateri i entuzijasti na maratonima i polumaratonima imaju priliku da se takmiče sa elitnim trkačima, da po pravilima jednakim za sve osete pravo značenje maksime „Važno je učestvovati“. U tom sportu mogu da uživaju skoro svi koji žele i imaju čvrstu volju, pa se tako na većim trkama u regionu često na stazi srećemo i sa osobama sa invalididetom koje vezanost za kolica ne sprečava da, uz pomoć svojih prijatelja, pošalju poruku o svom ravnopravnom mestu u društvu. Tu su i slepi i slabovidi sa vodičima, a za mnoge obolele od autizma trčanje je terapija koja često daje najbolje rezultate. U sve navedeno sam imao prilike da se uverim i sam učestvujući u nekima od tih timova. Na to iskustvo sam izuzetno ponosan, u nadi da će se tretman osoba sa invaliditetom u našem društvu konačno promeniti na bolje.
Verujem da razlog ekspanzije koju trčanje doživljava poslednjih godina leži upravo u tome, kao i u nizu drugih „nagrada“ koje se polako pružaju svakome ko zagrize i posveti više od mesec dana ovom sportu. Uloženi trud se vraća, prvo polako pa sve brže, sve do trenutka kada čovek više ne izjednačava trening sa bolom i naporom, već sa zadovoljstvom. Ostatak lepote se sam otkriva: ponekad su to zanimljivi ljudi iz najrazličitijih sfera koje upoznajete, sa kojima rastete kao trkač i zajedno delite kako radost novog ličnog rekorda, tako i frustraciju zbog povrede ili lošeg rezultata. A nekada je to samo osećaj snage u telu i nogama tokom ili posle jakog treninga kada kažete sebi „Nikada se nisam osećao ovako snažno“.
Kao i većini, prekretnica koja me je učvrstila u uverenju da se dotadašnji trud isplatio bio je prvi istrčani krug oko Ade. Ova, za mnoge bicikliste i šetače minimalna norma, takođe je i limit ispod kog se većini trkača koji se pripremaju za dužinske trke ne isplati da vikendom ustaju iz kreveta i upute se na „more Beograda“. Taj krug od nešto manje od osam kilometara je za mene označio prelazak nevidljive barijere posle koje je sve ostalo bilo lakše i delovalo kao da se samo nadovezuje, pa čak i prvi polumaraton.
Kako postati heroj
Sve što sam znao o trčanju pre nego što sam počeo da se bavim njime svodilo se na lik i delo legendarnog Emila Zatopeka, „Češke lokomotive“ kako je bio poznat. Fascinirao me je taj čovek vedrog duha koji je trenirao u vojničkim čizamama, bio u stanju da istrči 40 intervala po 500 metara za jedan trening, često noseći svoju suprugu na leđima ili vukući automobilsku gumu iza sebe vezanu konopcem oko pojasa. Njegova fanatična posvećenost i energija su mu 1952. godine na olimpijskim igrama u Helsinkiju, gde je osvojio tri zlatna odličja, obezbedili večito mesto u trkačkom panteonu. Životni kredo ovog čoveka-mašine bio je: „Kada ostaješ bez daha, tad zapni još jače!“ (Když nemůžeš, tak přidej!). Dugo mi je trebalo da shvatim pravi smisao tih reči, da telo prati glavu, a ne obrnuto. Emil Zatopek je mogao do kraja života da računa na povlašćeni život nacionalne zvezde Čehoslovačke. Ipak, javno se suprotstavio sovjetskoj invaziji u leto ’68. Praćen masom Čeha, išao je po centru Praga od tenka do tenka i ruskim vojnicima pokušavao da objasni da ne čine dobro njegovom narodu. Platio je visoku cenu, izbačen je i iz partije, i iz Čehoslovačke armije čiji je oficir bio, a njegovo ime se više nije javno pominjalo. Ukupna cena ljubavi prema slobodi koju je svesno platio bila je i egzil na periferiju države i težak fizički rad na bušotinama.
Teško je reći da li je Zatopek postao takav baveći se trčanjem, ili taj sport jednostavno okuplja ljude kojima je zajedničko da ne vole barijere i za koje je jedina granica nebo. Ako zakoračite u ovaj sport, možda ćete otkriti da ste baš takvi, ili da vam barem prija da budete okruženi takvim ljudima. U svakom slučaju, ništa više neće biti isto.
