Prošle sedmice je u Češkoj i Slovačkoj obeležen državni praznik 17. novembar, Dan borbe za slobodu i demokratiju, u znak sećanja na proteste protiv nacističke okupacije Čehoslovačke 1939. i početak Plišane (ili nežne) revolucije 1989. godine. Sama činjenica da dve zemlje, koje su 75 godina činile jedinstvenu federaciju i koje su se razišle mirnim putem odlukama političkih elita, zajednički proslavljaju jedan praznik može da posluži kao odličan primer svima nama na prostoru nekadašnje Jugoslavije.
Plišana revolucija
Ovaj datum je izabran kao početak kraja komunističke vlasti u Čehoslovačkoj, iako su mu prethodili brojni protesti koji su započeli krajem 1988. godine najpre u Pragu, a zatim i u drugim gradovima. Tog 17. novembra su praški studenti protestovali u znak sećanja na zatvaranje studenata 1939, ali se skup neplanirano proširio na centralne ulice Praga, koje je okružila policija. Narednih dana protesti se šire i okupljaju sve veći broj učesnika, organizuju se generalni štrajkovi, i vladajuća Komunistička partija Čehoslovačke nalazi se pod pojačanim pritiskom, kako zbog rastućeg nezadovoljstva u zemlji, tako i zbog situacije u okruženju, gde se komunistički režimi urušavaju kao kule od karata.
U narednim nedeljama imenuje se i prva mešovita vlada, a krajem decembra 1989. godine Savezni parlament imenuje pisca i jednog od najglasnijih disidenata Vaclava Havela za predsednika Čehoslovačke. Sredinom 1990. organizuju se i prvi demokratski izbori nakon 1946. godine na kojima većinu osvaja Građanski forum i zemlja dobija prvu demokratsku vladu, koja između ostalog obećava i efikasno rešavanje ekonomskih problema, najpre kroz makroekonomsku stabilizaciju i uspostavljanje slobodnog tržišta, zatim sprovođenje privatizacije, i to posebno korišćenjem vaučera koji bi bili dostupni svim punoletnim građanima. Upravo ovom metodu i njegovoj (ne)uspešnosti je posvećen veći deo teksta.
Ekonomska transformacija
U okviru interdisciplinarnih master studija na CEVRO institutu u Pragu, jedan semestar bavili smo se politikom i ekonomijom institucionalnih promena, predmet koji je vodio Dušan Triska, savetnik Vaclava Klausa u periodu dok je bio ministar finansija Čehoslovačke (1989-1992), odnosno u vreme intenzivne ekonomske transformacije zemlje. Polazna osnova svih planova o prelasku sa državnog socijalizma na tržišnu ekonomiju bilo je određivanje prioriteta u delovanju, i to (1) odnos prema ljudima bivšeg režima i njihovog učešća u novim institucijama, (2) ekonomskog modela koji će biti izabran i (3) pravnog sistema. Donosioci odluka najpre treba da odluče da li prednost ima uspostavljanje pravnog osnova za dalju, postepenu ekonomsku tranziciju i omogućavanje ljudima koji su učestvovali u komunističkoj vlasti da nastave da se bave politikom. Druga opcija je bila da prednost daju brzim ekonomskim promenama, najpre u promeni vlasništva nekadašnjih državnih preduzeća, tj. privatizacijom, a da se daljim zakonskim oblikovanjem bave nakon što se kapitalizam ponovo uspostavi.
Čehoslovačka vlada stavila je ekonomsku tranziciju na prvo mesto, delimično i po savetima Međunarodnog monetarnog fonda, koji je obećavao i finansijsku podršku zemljama koje se odluče za šok terapiju i brzu privatizaciju. Glavni problem sa kojim se zemlja suočavala bio je manjak domaćeg kapitala koji bi novim investicijama pokrenuo privredu. Promena vlasničke strukture uključivala je restituciju nacionalizovane imovine, direktnu prodaju velikih preduzeća stranim investitorima (kao što je fabrika automobila Škoda) i vaučersku privatizaciju.
Vaučeri svima, profit nekima
Vaučerska privatizacija je podrazumevala da se punoletnim građanima Čehoslovačke omogući da učestvuju u privatizaciji tako što će svima biti podeljeni vaučeri kojima će moći da kupuju akcije velikog broja preduzeća. Vlada je očekivala da će ovim putem vrlo brzo promeniti vlasničku strukturu i stvoriti domaće kapitaliste koji će dalje investirati i razvijati privredu.
Vlada je ciljala da se u ovaj proces uključi oko 30% ekonomski dobro informisanih i stručnih pojedinaca, koji bi bili skloni da rizikuju na novostvorenom slobodnom tržištu. Međutim, zahvaljujući novim akterima – raznim investicionim fondovima – koji su aktivno propagirali ovaj model, kako bi kasnije otkupili vaučere od građana, potražnja je više nego dvostruko porasla. Shodno tome, umesto građana kojima je bila namenjena ključna uloga u ovoj privatizaciji, glavni igrači postaju upravo privatizaciono-investicioni fondovi, osnovani mahom od strane banaka, za koje će se kasnije ispostaviti da će izvući najveće koristi.
Za ovakvo ponašanje građana u privatizaciji postoji objašnjenje i u ekonomskoj teoriji. Naime, američki ekonomista Thomas Sowell je u svojoj knjizi Knowledge and Decisions iz 1980. godine tvrdio da je osnovno pitanje ekonomskog odlučivanja – ko donosi odluke? Usled nepotpunih informacija i znanja o određenom pitanju (u ovom slučaju znanja o funkcionisanju tržišne privrede) i prevelikog troška za aktere da to znanje pribave, donosioci odluka prepuštaju dalje odlučivanje nekom drugom, informisanijem, akteru (privatizaciono-investicionim fondovima). Čehoslovački građani nisu bili skloni rizikovanju, što je jasna posledica višedecenijskog života u komunističkom sistemu, te su svoje vaučere prodavali fondovima i ostvarili brz, visok ali jednokratan profit. Kasnije su fondovi bili ti koji su doneli najviše koristi svojim vlasnicima.
Važno je istaći da ništa od ovog nije bilo nezakonito – učešće u ekonomskom životu nije igra sa poznatim krajem, čak i ako imamo vrlo dobre namere vlade za tim. Svaki od aktera je iz svoje perspektive i u datom trenutku delovao sasvim racionalno, a kapital je pronašao svoj put do mesta gde će najefikasnije biti upotrebljen. Iako se na prvi pogled može učiniti haotičnim, i da nije ispunio primarna očekivanja onih koji su kreirali ovakav sistem, treba imati u vidu da je sve teklo jako brzo u prvim godinama demokratske vlade s početka devedesetih – i da je posle prve tri veoma bolne godine tranzicije (1990-1993), ovaj model omogućio plodno tle za stabilan ekonomski rast u narednim godinama, koji je Češku, a kasnije i Slovačku, svrstao među zemlje sa najuspešnije izvršenom tranzicijom u Centralnoj i Istočnoj Evropi.
Kada bismo napravili kratko poređenje sa Srbijom, bilo bi nam jasno da su naše vlade birale uglavnom pogrešne metode u procesu tranzicije, da nisu bile konzistentne u svojim politikama, podilazile su građanima korišćenjem populističkih mera i kao rezultat svega toga imamo nebrojene slučajeve još uvek nerešenih privatizacija, proces restitucije koji država sama opstruira, i nesigurnost imovinskih prava. Sve ono što je Češkoj omogućilo da danas bude jedna od najrazvijenijih zemalja Centralne i Istočne Evrope.