| Vreme čitanja: 9 minuta

Šta liberali u Srbiji misle o verskim zajednicama, veronauci i odnosu države i crkve?

Foto: iStock - tolgart, fotografije sagovornika: Medija centar Beograd / privatne arhive


U želji da lakše razumemo svet oko sebe, često pretpostavljamo da je javnost polarizovana po pitanju društveno-političkih tema te najšire delimo stavove na liberalne i konzervativne.

Međutim, kao što smo videli na primeru LGBT tema sa konzervativnog stanovišta, ove dve grupacije nisu homogene i postoje različiti stavovi koje neopravdano svrstavamo u isti koš.

Želeli smo da detaljnije ispitamo stavove ličnosti koje veći deo javnosti percipira kao liberalne. U nastavku su njihovi odgovori na pitanja o porezima za verske zajednice, veronauci i odnosu države i crkve.


1. Da li mislite da verske zajednice treba da plaćaju porez i zašto?


Mijat Lakićević, Novi magazin:



„Verske zajednice treba da plaćaju porez. Prosto, nema ni jednog razloga zašto ne bi plaćale porez kao i sve druge firme – bez obzira pod kojim imenima i u kojim oblicima se one osnivaju – koje je na Zemlji osnovao čovek. To što crkve danas ne plaćaju porez nasleđe je prošlih vremena kada su od vladara dobijale razne privilegije a za uzvrat tim vladarima davale moralnu i duhovnu podršku.

Danas su, pak, tzv. verske zajednice postale prave korporacije. Najveći deo crkvenih uposlenika zapravo se bavi privrednom delatnošću. Oni, s jedne strane, zarađuju novac, prodajući svoje usluge, a sa druge su investitori – ulažu u nove objekte i nove poslove, šireći tako svoju poslovnu imperiju. Crkve mogu biti oslobođene poreza samo za neke svoje humanitarne aktivnosti, recimo za donacije bolnicama ili nezbrinutoj deci, mada takav zakon tek treba doneti, a nije ni primećeno da je neka crkva dala takvu donaciju.“


Suzana Grubješić, Evropski pokret u Srbiji:


“Princip koga država treba da se pridržava je jednostavan – svi poreski obveznici treba da plaćaju porez, pa tako i verske zajednice. One su zakonima oslobođene plaćanja poreza na imovinu za objekte koji služe kao mesta bogosluženja, a s obzirom da je već skoro 95% imovine vraćeno crkvama u procesu restitucije, nema valjanog izgovora zašto bi se izuzele od plaćanja poreza na ostalu imovinu kojom raspolažu."


Denis Kolundžija, novinar:


“Pre svega na imovinu i usluge koje se ne mogu podvesti pod verske. Verskim zajednicama je u postupku restitucije, rekao bih i „preko reda“, vraćena zamašna imovina (zgrade, stanovi, poslovni prostori…) i ne vidim nijedan razlog zašto bi, za razliku od običnih građana, bili izuzeti od oporezivanja na imovinu koja se, recimo, rentira pod komercijalnim uslovima. Izuzeti bi bili sakralni objekti i objekti koji se koriste u verske svrhe, kao i verske usluge, u koje, dakako, ne spadaju prodaja alkoholnih i drugih sličnih proizvoda i usluga."


Aleksandar Stevanović, Pokret centra:




“Verske zajednice treba da plaćaju sve poreze kao i ostali građani/firme, osim poreza na ono što je osnovna delatnost crkve - vera i verski rituali. To znači da se ne plaćaju ni porez na imovinu koja je u funkciji vere i verskih obreda. Kako se zalažem da svi građani mogu da biraju da li će ili neće biti u državnom sistemu zdravstvenog osiguranja, isto važi i za crkvu."


2. Da li treba da postoji veronauka u osnovnim i srednjim školama i, ako da, u kom obliku?


Mijat Lakićević:


„Veronauka u osnovnim i srednjim školama ne treba da postoji. Deca treba da uče o religiji i o pojedinim verskim zajednicama u okviru predmeta koje već imaju, kao što je recimo poznavanje društva u osnovnoj ili sociologija u srednjoj školi. Mogu da se organizuju posebna predavanja, sekcije, seminari ili diskusione tribine na tu temu. Treba da se obilaze manastiri. Sve na dobrovoljnoj bazi naravno. Crkva i religija, pa i Bog na kraju krajeva, ne smeju da budu tabu tema.

Stiven Hoking je pokazao da Bog nije potreban čak ni da se objasni najveća tajna – postanak sveta, tj. vasione. Prema tome ideja slobode koja vodi, s jedne strane, do znanja, a sa druge do mašte, superiorna je u odnosu na ograničeni um i zarobljeni duh koje nudi crkveno učenje.“


Suzana Grubješić:



„Veronauka treba da postoji kao izborni predmet, kako bi učenici koji to žele imali pravo i mogućnost da pohađaju i te časove.“


Denis Kolundžija:


“U sekularnim državama, kakva je formalno Srbija, veronauci nije mesto u školama. Što ne znači da bi đacima trebalo uskratiti upoznavanje s osnovama svih najvećih svetskih religija, njihovom doprinosu kulturi i civilizaciji i tome slično – u okviru već postojećih predmeta ili kao poseban, nije toliko važno, ali bi bilo i te kako važno da taj nastavni program bude sačinjen i da se predaje „u dobroj veri“. Verujem da bi se time značajno smanjile predrasude koje vladaju na ovim prostorima o pojedinim religijama."


Aleksandar Stevanović:


„Veronauci je mesto kao izbornom predmetu u školama, ali ne kao predmetu koji služi indoktrinaciji za bilo koju veru. Verska nastava koja predstavlja aktivno zagovaranje bilo koje vere treba da se obavlja u verskim školama pri verskim organizacijama. U privatnim školama treba da postoji puna sloboda, uključujući i mogućnost da verske organizacije imaju svoje škole koje se ne bave samo veronaukom.“


3. Šta mislite o trenutnom odnosu države i crkve u Srbiji - u pravnom i u faktičkom smislu?


Mijat Lakićević:


„Crkva i država su faktički udružene u – smem li da kažem zločinačkom – poduhvatu protiv naroda. I praktično i pravno.

Na praktičnom nivou postignut je konsenzus: vlast pušta crkvu (ovde se pre svega misli na SPC) da radi šta hoće, što znači da se „bogati i bahati“, a manje više isto tako se crkva odnosi prema vlasti. Do izvesnog razmimoilaženja dolazi samo po pitanju Kosova.

Formalno-pravno crkva nije sasvim odvojena od države, pre svega tako što je zakonom p(r)opisano koje crkve postoje, mogu i treba da postoje. Ostalim građanima koji bi hteli da osnuju neku svoju versku zajednicu to je onemogućeno.

U korist „verskih zajednica“ posebno ide ponašanje državnih organa u praksi. To se najviše ogleda u tolerisanju nezakonitog ponašanja crkava (naročito kod njihovih investicionih poduhvata) i njihovih službenika (ne odgovaraju za seksualno i drugo nasilje nad građanima, posebno maloletnicima). Takođe, crkve se stavljaju u povoljniji položaj od ostalih građana – to se vidi kod restitucije, davanja građevinskih dozvola, proširivanja crkvenih imanja na štetu seljaka, kod sudskih procesa i slično.“


Suzana Grubješić:


“Srbija je ustavom (član 11) definisana kao svetovna država u kojoj su crkve i verske zajednice odvojene od države i u kojoj se nijedna religija ne može uspostaviti kao državna ili obavezna.

Kao i skoro u svakoj oblasti, postoji raskorak između normativnog i stvarnog, ali sve dok država ostaje suzdržana ili neutralna u odnosu na uticaj crkve i dokle god je zasnovana na načelima i vrednostima slobode, jednakosti, individualnosti, poštovanja različitosti, nepovredivosti privatne svojine i podele vlasti, ne treba u svakom pojavljivanju crkve i njenih velikodostojnika videti opasnost po klerikalizaciju društva."


Denis Kolundžija:



“Od uvođenja veronauke u škole, činjenica je, sve garniture vlasti nakon 2000. u kontinuitetu se drže politike podilaženja ali i nezameranja SPC. Rezutat je to procene da bi se za drugačiji tretman najuticajnije crkve u Srbiji platila određena cena na izborima. Otuda se uticaj SPC nije zadržao samo u finansijskom sektoru – kod finansiranja određenih ckvenih građevinskih poduhvata, prekorednog vraćanja vredne imovine i drugih ustupaka, već se proteklih godina jasno ocrtavao i u državnoj politici, pogotovo kad je u pitanju politika prema Kosovu.

Da ne idem dalje, državi zvaničnici i ne kriju da do poziva papi, kao poglavaru Rimokatoličke crkve – verske zajednice koja je u značanoj meri prisutna u Srbiji – ali i šefu države, ne dolazi jer tu posetu ne odobrava SPC. I u ovom slučaju SPC nameće princip po kojem ono što nije prihvatljivo za nju, nije ni za državu niti njene građane, bez obzira na njihovu veroispovest."


Aleksandar Stevanović:


“Odnos je trenutno izuzetno neodređen. To sa jedne strane otvara mogućnost da se verski zvaničnici prilično mešaju u svetovne poslove sa pozicije verskog zvaničnika, a ne građanina (na primer SPC ima poziciju u RRA).

Takođe, država daje subvencije verskim organizacijama umesto da se one same pobrinu za svoju održivost, što nije dobro. Time se otvara mogućnost da finasijskim pritiscima civilna vlasti neprimereno oblikuju verske organizacije."

newsletter